Kada smo odlučili imati bebu znala sam da više ništa neće biti kao prije… ali sam majčinstvo u mnogo čemu doživljavala drugačije. Danas, kada sam postala mama, zahvalna sam na tome, ali imam potrebu naglasiti da nije onaj dream job o kojemu svaka žena sanja. Gubim tlo pod nogama često, a najgore je što sam izgubila sebe. Sve ono što je činilo moj identitet nestalo je u trenu.

Dragi mužu, ovaj blog posvećujem tebi. Ja nisam ona cura koju si upoznao kad joj je bilo samo 23 godine, kad je igrala bocu istine na nekoj glupoj ljetnoj školi, nisam više mlada nadobudna studentica, nisam više pretjerano našminkana, uvijek mirišljava i dotjerana, nisam više ona koja o svemu sve zna, sve prati i čita, ima 100 tema za razgovor, zanimljiva je i jedinstvena. Dragi mužu, ja sam sama sebi stranac, moj život se promijenio naglavačke. Ja sam danas mama koja ujutro dok beba spava u pola sata odradi sve ono što je prisiljena napraviti: sterilizira stan, skuha ručak, peresušipegla robu. Kada Lavica otvori svoje oči, a znamo da nije velika spavalica, ja sam uz nju, mijenjam pelene, pjevam pjesmice, pričam pričice, dojim, kupam i uspavljujem.

Ti ujutro imaš svoj ritual, koji se apsolutno u ničemu nije promijenio.

Ustaneš.

Popiješ kavu.

Ideš na wc.

Tuširaš se.

Odlaziš na posao.

Ja dojim. Promijenim pelenu. Tuš ugledam tek popodne kada se ti vratiš s posla.

Nemaš pojma koliko žudim za poslom. Žudim samo za sat vremena dnevno na laptopu. U komadu. Neometana. Razumijem da ti moraš ići raditi a da ja moram ostati kod kuće, i znam da kada pređeš prag našeg stana, preuzimaš malu, šetaš psa, uskačeš tamo gdje treba. Dobar si tata. Nisi seljačina kao neki. I ja ti na tome neću zahvaljivati jer je to nešto najnormalnije – ona je tvoja koliko je i moja. Priroda je dar i teret majčinstva odredila ženama, i svjesna sam da iz ove kože ne mogu. Ni ne želim zapravo. Dosta je komplicirano sve ovo što mi prolazi kroz glavu od trena kada sam postala majka. Ima trenutaka kada ležim kraj naše male Lavice i gledam je kako se smije i najsretnija sam na svijetu. Ima dana kada je ona nervozna, što rezultira time da sam i ja nervozna, i onda je ona još nervoznija, i tako brzo upadamo u začarani krug nervoze… i tim danima ne znam bi li radije lupala glavom u zid ili skočila s balkona.

Priznajem da sam ljubomorna. Ljubomorna sam na tvoju slobodu, ljubomorna sam na tvoju preopuštenost, ljubomorna sam na tvoje obaveze.

Ljubomorna sam na to što si ti dobar tata i sve zahvale prepisuješ sebi iako je mala 90% vremena sa mnom. Ljubomorna sam kad se ona smiri na tvojim rukama.

Tko prizna pola mu se prašta zar ne? Voljela bi da samo na jedan dan budeš u mojoj koži i sagledaš stvari iz moje perspektive. Nije lako izgubiti sebe.

Našu malu Lavicu volim najviše na svijetu, i znaš da bi za nju napravila sve. I trudim se u svemu što radim najviše što mogu. Prihvatila sam svoju novu ulogu i novu sebe (iako iz ovog teksta to tako ne izgleda) ali sam izgubila staru sebe, i nju nikada više neću ni pronaći. Sada je samo na meni da novu sebe izgradim. Svakodnevno o tome mislim i svakodnevno radim na sebi. Teško je.

Dragi mužu, ja nemam više 23. Ali ja i dalje želim biti zanimljiva i zabavna, našminkana i mirišljava, ne samo tebi, prvenstveno sebi. Želim sebe pogledati u ogledalo i biti sretna onime što vidim. Treba mi malo vremena za sebe, da izgradim ponovo svoj identitet, da uskladim majčinstvo i život. Nisam takva žena da mogu biti isključivo samo majka i kućanica. Ne mogu. Ne mogu ni u ovo kratko vrijeme porodiljnog dopusta. Treba mi sat vremena laptopa. Treba mi sat vremena čitanja dobre knjige. Treba mi kava u miru i tišini. I ne trebam sve ovo samo zbog sebe, trebam to i zbog nje, naše male Lavice. Sretna mama, sretna beba – zar ne?

Dragi mužu, bit će još teških dana (i noći), bit će još nervoze i plača, bit će skakutanja po pilates lopti, bit će Balaševića i ”La piccola lavanderina”… Nećemo se ni okrenuti i bit ćemo stari, a mala Lavica na fakultetu u Londonu ili nekom drugom velikom gradu. Kad ona jednog dana ode od nas, a otići će, opet ćemo tražiti, ovaj put zajedno, novi identitet. Nadam se da ćemo ga pronaći kao vitalan bračni par penzionera koji će putovati svijetom i trošiti pare na gluposti.

Tekst i foto: Elena Vian Projić, by Jedna od Šefica